Autor: Sabina Hodžić Mehmedović

Kada smo doselili u Lušnicu majka je bila prinuđena puno
raditi. Radila je i danju i noću, danju teške seoske poslove,
a noću je plela. Ništa me više nije boljelo kao kad je vidim
da na svojim leđima nosi teret. Nosila su majčina leđa neviđen teret.
Vukla je na njima bremena drva, brašno, i sve ono što je bilo teško
nositi u rukama prebacivala je majka na svoja slabašna pleća. Ja sam
tad bila mala djevojčica, koja je imala ogromnu želju pomoći svojoj
majci, ali nisam nikako uspijevala. Noćima sam često razmišljala
na koji način mogu olakšati majčin teret. Da li postoji išta što bi joj
moglo olakšati ovaj teški, posve teški život? Počeli smo dobijati i
humanitarnu pomoć, poznatiju u narodu kao „gibira za izbjeglice“.
U humanitarnoj pomoći smo dobijali osnovne namirnice za život:
brašno, rižu, makarone, sapune „kabaše“, deke koje naš narod nazva
i „konjskare“ bile su jako ružne boje i izgleda. Krute, bockale su
nas kad se pokrijemo i sve su bile drugo osim tople deke. Bilo mi je
drago što ćemo početi dobijati hranu. Bar će to majci olakšati da ne
misli šta ćemo jesti, a sa druge strane, eto još jednog novog tereta za
majčina već dovoljno preterećena leđa. Nekad su nam pakete gibire
dijelili u Sladnoj, a nekad u Tuzli. Kad mama ode po paket u Tuzlu,
mora pješačiti od Lušnice do Srebrenika, najmanje 45 minuta.

A onda će autobusom iz Srebrenika krenuti za Tuzlu. Razlog majčinog
pješačenja do Srebrenika bio je nedostatak novca. Autobuska karta
Lušnica-Srebrenik iznosila je 3 KM, a Srebrenik-Tuzla 3 KM. I tako
nazad. Trebalo je 12 KM za putni trošak, majka je imala samo po 6
KM, pa je tako pješačila dio puta. Boljelo me je zbog stanja u kojem
se nalazimo, bilo mi je neopisivo žao majke. Nena i ja često smo joj
išle u pomoć. Čekale smo je u jednom selu u blizini Srebrenika, da joj
pomognemo da ponese stvari kući. Bila je umorna, blijeda, iscrpljena,
nosila je vreću brašna na leđima koja je od težine savijala do zemlje, u
rukama vrećice sa ostalim namirnicama.

Morala je do Lušnice 45 minuta pješačiti sa vrećom brašna. Srce me
žigalo, duša krvarila, neopisiva bol, što ni na koji način ne mogu
pomoći majci. Sjedala je majka često pokraj puta da se odmori, i svaki
put izgovarala je iste riječi:

„Eh, moja Sabina, da su nam sad kakva kolica, kako bi nam samo
olakšala život“.

I tako opet zabaci vreću na leđa i krene dalje. Uvijek sam se trudila
da idem iza njenih leđa, kako ne bi vidjela da plačem. Gušila sam
se, i svaki njen korak pokapala suzom. Toliko puta sam željela da
vrisnem i da izbacim sav čemer koji mi dušu truje, da odahne ovo
tijelo koje je vjerni nosač ovom teškom životu. Kako kupiti nešto kad
novca ni od kuda!? Mama ponekad zaradi koji dinar, ali to ostaje za
putni trošak do Tuzle. Za te dvije godine života u Lušnici u našoj
kući nikad nije bilo novca, tako da nikad ništa nismo ni mogli kupiti.
Noću sam molila Boga da mi pomogne, da omogući mojoj majci da
kupi kolica koja će joj bar malo olakšati život. Već godinu dana tereta
majku je učinilo slabašnom. Iako je imala samo trideset godina, rat i
bijeda ostavile su traga na njenom lijepom licu. Bila sam četvrti razred
osnovne škole i osim teškog života ništa se novo nije dešavalo. Svaki
dan idem u školu, i prolazim pored Ahmetove prodavnice. One iste
trgovine čijem izlogu sam se, zajedno sa sestrom, divila kad smo došli
iz Srebrenice. I danas, kao i tad, divim se tom izlogu, a para nemam
da sebi nešto kupim. Bila je to velika trgovina mješovite robe. Jednog
petka dok sam imala čas fizičkog vaspitanja, koristila sam priliku dok
učitelj negdje ode, da ja otrčim pred Ahmetovu prodavnicu. Ništa me
više nije privlačilo kao taj šareni izlog. Ovoga puta Ahmet je nabavio
novu robu. Šarenio se izlog novim blokovima, bojicama, sveskama,
pernicama. Eh, da su mi tad bile te bojice, jer sam mnogo voljela da
crtam. Ali, ja za njih nemam para. U svojoj torbi imala sam nekih
starih bojica koje su mi sakupili drugovi iz razreda. Bile su uveliko
iskorištene, a neke bi slijedeće oštrenje već u potpunosti dokrajčilo.
Ali ima prečih stvari koje su mojoj majci potrebne. Primijetio je učitelj
da sam pred izlogom i zovnu me da se vratim času. Ni ovaj put nisam
uspjela pregledati svu robu koja je stigla u radnju.

Opet ću ja zavarati učiteljev pogled, i doći diviti se tom šarenilu.
Dok je učitelj gledao u mezarje u kojem je ukopan njegov
osamnestogodišnji sin, opet koristim priliku da odem pred radnju.
Ahmet je već izložio svu robu koju je donio. Ali ovoga mi puta ispred
njegove radnje nešto tako sjajno bljesnu u oči. Presijevala su se nova
aluminijumska kolica, koja su tad za mene bila kao od srebra. Bila
su velika, dubokog korita, imala su veliku crnu gumu, velike zelene
ručke. U njihovoj unutrašnjosti stajala je i cijena koju nikad nisam
zaboravila 55 KM. Sve je bilo dobro, ali novca nikako. Uh, da mi je
ovakvim kolicima obradovati majku. I tako dani su prolazili, a ja
maštala o kolicima iz čika Ahmetove prodavnice. Svaki put prije škole
odlazila sam pred radnju da vidim jesu li još uvijek tu. Plašila sam
se da ih neko ne kupi. A ona, kao u inat, svakim danom bila su sve
sjajnija. Pitala sam se, koliko li je to novca 55 KM? Do tad nisam imala
nikad priliku držati novac u svojim rukama. Znam da je to velika
cifra, ali sam mislila da je to sa novcem možda drugačije. Nijedna
noć nije prošla a da nisam molila Allaha da mi pomogne da dobijem
neki novac kojim ću kupiti ta kolica. Srebrena kolica postala su moja
opsesija. Zamišljala sam često kako ih dovozim majci, a na njenom
licu neizmjerna sreća. Ali, sa druge strane, ubijala me realnost, ko
meni da da toliki novac!? Opet, vjerovala sam u sebe i negdje u dubini
duše znala sam da ću jednom obradovati majku kolicima. Prošlo je
sedam dana od kad sam prvi put vidjela kolica u izlogu Ahmetove
prodavnice. Opet je petak, trebali smo imati zadnji čas bosanski jezik.
Učitelja nije bilo dugo, a davno je zvonilo, čudilo nas je jer on nikad ne
kasni. Odmah poslije odmora dolazio je na čas. A sad ga nema. Već
je petnaesti minut časa, poče galama u razredu, nestrpljnje. Sjedila
sam u zadnjoj klupi pored prozora onako smirena, čekala da se učitelj
pojavi. Kad odjednom, galamu prekide njegova pojava. Trgnem se, jer
sam u mislima daleko otputovala. Stajao je pored vrata i posmatrao ko
pravi nered, a zatim progovori: „Sabina, ustani“.

Prepadoh se, znam da nisam stvarala nered, ali opet kao dijete plašiš
se učiteljevih reakcija. Drhtavim glasom promrmljam:
„Učitelju, nisam ništa kriva, zašto mene prozivate?“.
Vidi da sam se prepala, pa se nasmija i reče:
„Ma ništa sine, nego trebaš do pedagoga“.
Čudila sam se, za što moram do pedagoga? Šta li taj pedagog želi od
mene? Motala su mi se razna pitanja po glavi. Učitelj me još uvijek
čeka pored vrata. „Hajde, hajde“.

Ustadoh i krenuh. Zajedno s njim ulazimo u kancelariju a pedagog
nas već čeka na nogama. „Sjedite Alija“, rekao je učitelju.
Sjedosmo. Iz ladice izvadi plavu kovertu, na kojoj je pisalo velikim
krupnim slovima SABINA HODŽIĆ. Čudu se ne mogu načuditi,
otkud mene neko da se sjeti. Na tren mi je došlo u glavu da nije pismo
od mog babe. Počeše usne da mi drhte. Progovorih kao iz stopa:
Jel to pismo od mog babe?

Pogledaše jedan u drugog, i pedagog reče:
„U ovoj koverti je tvoja stipendija. Potrudio se tvoj učitelj da je dobiješ.
Pošto si odličan đak. Ja bih volio da je ovo pismo od tvog babe„ .Na
tren prestadoh da dišem. Toliko me to obradovalo da su mi suze
kapale jedna za drugom. Pomilova me učitelj po kosi i reče mi:
„Otvori kovertu, to je tvoje, ti si to zaslužila. Nemoj se stidjeti. Ti si
vrijedan učenik. Zaslužuješ i više“.

Nakon dvije godine od pada Srebrenice, da i u moju kuću dođe
novac. Na prvi mah nemoguće. U koverti je 100 KM! Za mene dotad
neviđena novčanica. U novac sam se najmanje razumjela. Rekao mi
je učitelj da je to stipendija za nadarenu djecu iz Srebrenice, i da je on
predložio mene, kao marljivog učenika. Koliko me je samo tad usrećio
moj učitelj! Kao da je znao da molim svake noći za ove novce. A kako
će se tek moja majka da obraduje. To je prvi novac u našoj kući. „Šta
ćeš kupiti od ovog novca Sabina?“, upita me učitelj. A ja odmah:
Učitelju, jeli se za ovaj novac mogu kupiti ona srebrena kolica kod čika
Ahmeta? „Srebrena kolica, zar takva postoje?“ nasmijao se učitelj.
Nisu to srebrena kolica, to su ona kolica za teret. „Šta će ti ta kolica“?
Učitelju ta kolica već dugo želim da poklonim mojoj majci, da joj
olakšam težak život. Ona će dobro doći majci kad ide po namirnice
koje dobijamo u humanitarnoj pomoći.

Vidim učitelja pogođa moja priča. Kolica koštaju 55 KM, pa me zanima
da li ova novčanica može da ih kupi? Skide učitelj velike naočale sa
zlatnim okvirom, plakao je isto kao i kad plače dok iz učionice gleda
mezar svog sina Miralema kojeg su ubili četnici u ratu. Ponovo me
pomilova po kosi i reče:

„Sine moj za ovaj novac možeš da kupiš dvoja kolica, ta „srebrena
kolica“ kako ih ti zoveš“.

Upozorio me je da krenem kući i da kovertu dobro čuvam.
Idući prema kući razmišljala sam da li odmah da kažem majci za
novac ili da je iznenadim kad joj kupim kolica? Dvoumila sam se.
Znala sam ako majci odmah dam novce u ruke, ona kolica opet
neće kupiti. Potrošit će novac da kupi nešto za nas, i opet ništa.
Ma mati je to, zadnji zalogaj ostavlja za svoje dijete. Smišljala
sam razne kombinacije, i došla na ideju da joj ništa ne kažem.
Već da je sutra iznenadim. Ulazim u avliju, mama siječe drva,
podignu glavu i progovori:

„Ideš li sine? Jesi li se umorila? Ima li petica?“
Ma ništa novo majko, osim što ti je učitelj rekao da sutra odeš u školu,
treba da vadiš neke papire za moju stipendiju.

„Opet papiri, pa kako ću moja Sabina, nemam para, oj.. uhh.. šta li
ću?“. Žao mi što je sikiram, jadnica neće cijelu noć spavati, mislit će
kako skupiti šest maraka za kartu. Al sutra će se obradovati. Pošto sam
u školi bila popodnevna smjena, mami sam rekla da krenemo sat-dva
prije. Često sam stiskala kovertu koja je bila u ruksaku, iako je ruksak
bio dobro zatvoren, bojala sam se da novac ne ispadne. Dolazimo do
Ahmetove prodavnice, ona je na samom ulazu u školsko dvorište.
Pošto ima još mnogo vremena da nastava počne, nagovaram majku
da svratimo do Ahmetove radnje.

Mama, hajdemo unutra, da vidimo šta ima? Dok nastava nije počela.
„Šta ćemo tamo, moja Sabina, znaš da mama nema ni dinara“. Znam,
ne moraš mi ništa kupiti, samo da vidimo, dok čekamo učitelja.
Majka je ostala ispred radnje, obilazila je oko onih „srebrenih kolica“,
isprobavala čvrstoću njihova korita.Sviđaju joj se. Gledala je dugo,
dugo u njih.

Ahmet stoji iza tezge: „Izvolite?“

Koliko su ti ova kolica? Pitam, mada cijenu znam napamet.
Vadim svoju kovertu i stavljam na tezgu. A u međuvremenu
mama ulazi za mnom da me povede da izađem. Čudilo se šta ću
unutra kad nemam novca. Mogla sam izlog razgledati i s vana.
Stade iza mojih leđa i pogleda u kovertu koju pružam Ahmetu.
Prodera se jezivim glasom:

„Sabina, šta je ovo, otkud tebi ovaj novac, šta radiš iza mojih leđa,
a da ja ne znam?“

Ahmet mi vraća kovertu u koju stavlja pare, pruži ruku da ih
uzmem. Majka me udari po ruci i ispade koverta. Zaboljelo me
kao nikad do tada. Udarac i nije bio toliko jak, ali zaboljelo me
je što je od majke.

„Objasni mi odakle tebi ovaj novac! Čuješ li šta te pitam?“ Plašila
se mama da to nisam negdje uzela.

Moj je novac. To je moja stipendija. Jučer sam ovo dobila, učitelj
mi je dao, buncala sam kroz suze. Ako ne vjeruješ idi ga pitaj.
Ovim novcem sam htjela da ti kupim kolica, da te obradujem.
Pogleda me mama sa nevjericom, vidi da je pogriješila, sališe joj
se suze niz blijede obraze. Zaplaka i Ahmet i poče da priča:

„Svaka čast gospođo, odgojili ste prekrasno dijete. Mnoga djeca na
njenom mjestu ovo bi potrošila na sebi bitne stvari. A ona vama
kupuje kolica da vam olakša život. Svaka čast sine. Ona gospođo
često dođe pred izlog i razgleda, koliko mi je puta bilo i žao.
Ponekad bih je i zovnuo da joj bar nešto pružim. Ali čim vidi da je
pogledam, ona ode, valjda se uplaši. Kolica ću vam dati za 50 KM, a
ostalo kupite kćerkici šta želi“. Mama presretna, ne može da vjeruje,
obradovala se mom poklonu. Još kad je čula Ahmetove riječi kojim
me je nahvalio, zagrlila me i ljubila. „Hajde sad ti izaberi šta hoćeš da
ti majka kupi? Ti si mene jako obradovala, sad da ja obradujem tebe“.
Svašta sam željela iz Ametove prodavnice ali ništa kao one drvene
bojice raznih boja. Ali obuzdala sam svoje želje, ima majka i prečih
stvari. Neću ništa mama, te pare tebi trebaju za kartu do Tuzle, da ne
moraš razmišljati hoćeš li imati novac kad moraš na put.

Bit će para i prilike da mi kupiš, kad bude više novca. Uzeli smo
kolica i mama ih je odvezla kući. Bila je neizmjerno sretna. A
ja još više. Trebalo je majci još svašta, ali ta kolica su bila spas
za njenu napaćenu dušu. Spasila su joj ta kolica dosta života.
Prošlo je mnogo godina, majka ta kolica još čuva. Iako ih je
zub vremena uveliko uništio guma je odavno pukla, ručke su
se gotovo odlomile, ali ono srebreno korito, bez obzira na teret
koji je podnijelo i dalje sjaji kao i onda u izlogu čika Ahmetove
prodavnice.